Anegdota postaje pod velikim duševnim pritiskom, kada čovek ima moralnu ili materijalnu odgovornost, pa ona dođe kao izraz tog osećanja. Tada ona spasava stvar i često daje udarac protivniku.

Anegdota je kao oštra sablja, koja jednim zamahom poseče protivnika, jer su ljudi bez jezika, inače junaci i glavari, drhtali pred gospodarem i narodom od jezika. Ona zavisi od čovečijeg duha, pa je potreban bistar i oštrouman čovek da je stvori, a slobodan i otresit da je kaže na teškom mestu, na megdanu: pred gospodarem i glavarima, na skupu pred više stotina ljudi.

Skresati u oči bez okolišenja gospodaru, glavarima i drugovima ono što se misli i oseća, u takvom tonu i obliku, da ostane za pokolenja za pričanje.

Tako javno izgovorena anegdota se širi od usta do usta, kao primer mudrosti, hrabrosti, pravičnosti i rečitosti, i ostane kao pametan savet i pouka, a često i kao pravilo. Takve anegdote postanu opšte narodne, jer je kroz pojedinca progovorio narod.