Novac, novac, novac!!! Nikada nisam o tome stvarno razmišljala dok tata nije ostao bez posla. Tada se sve promenilo. Umesto da razmišljamo o svim onim stvarima koje smo želeli, počeli smo da razmišljamo o stvarima koje su nam potrebne.

U početku, nije izgledalo tako loše. Zapravo mi je na neki način prijalo to što je tata kod kuće sa nama. Bio je sa nama ujutru na doručku, a posle škole nas uvek čekao na autobuskoj stanici da bi nas otpratio do kuće. Bilo je zabavno!