Jedna romantična storija kazuje da se jako davno šarmantni milanski plemić zaljubio u skromnu lokalnu pekarku. Naime, pomenuti Ugeto Ateljani bavio se sokolorastvom i puštao je ptice pod jednom smokvom, ispred sirotinjske pekare. Čekajući njihov povratak, spazio je mladu pekarku zanosne lepote po imenu Adalđiza, kako razvija testo. Zenice mu se odmah pretvoriše u srca. Zavoleo je nju i sve što ona radi. Plemić je ubrzo prodao sokolove, da bi mesio. Bio je pod naletom inspiracije, izmislio je sopstveni recept! Vređala ga je činjenica da se za Božićne praznike poslužuje najobičniji kukuruzni hleb. Najradosniji praznik zasluživao je više. Zamislio je i zamesio poseban svečani hleb od najfinijeg brašna i jaja, koji će obogatiti ukusnim, kandiranim voćem. Kombinacija kiselog testa i suvog grožđa bila je božanstvena. Sve je radio u strogoj tajnosti, međutim već nakon prve porudžbine, dobre vesti morale su da se pročuju po gradu mode. Nedugo zatim, zatražio je ruku od Adalđizinog oca, starog pekara. Venčanje im je priredio Ludoviko Sforca, a među zvanicama našao se čak i Leonardo Da Vinči. Njihova svadba zapravo je prva manifestacija i svečana premijera gde se su gosti uživali u mladoženjinom remek-delu, tačije luksuznom hlebu, koji na lokalnom dijalektu zvuči “Pan de Ton”.

Međutim, u 18. i 19. Veku kultni kolač Panettone dobio je ozbiljnog konkurenta i takmaca. Naime, tada je nastao “novi hlebasti božićni kolač” u romantičnoj Veroni, koji su meštani nazvali Pandoro, što u slobodnom prevodu znači “Zlatni hleb”. Podseća čak na francuski brioš. Raskošna osmokraka zveda, koja se dobija specijalnim modlom, a poreklo Habzburške monarhije oblikovalo ga je i u planinu, koja posuta brašnom izgleda poput snežnih vrhova u vreme praznika. Kolač iz grada Romea i Julije našao se i na božićnim trpezama. I to je ozbiljan poslastičarski derbi širom Apenina.