Ljubavna priča uz koju sazrevaju generacije.

Zona Zamfirova je knjiga uz koju odrastaju generacije. Koja je tajna njene popularnosti? Zašto se i sto godina posle prvog izdanja prireduju pozorišne predstave, televizijske serije, igrani filmovi i mjuzikli i zašto su po pravilu hitovi svog vremena? Kako iz jedne konvencionalne fabule o dvoje mladih, razdvojenih staleškim razlikama, koji posle mnogobrojnih ljubavnih trzavica nalaze mir u bračnoj luci, nastalo je opšteprihvaceno, nacionalno delo? Zato što delo ne čini tema nego način na koji je interpretirana.

A priča o Zoni, bogatoj mezimici cerki, i za nju nepriličnom kujundžiji Manetu, iskazana zavodljivim staroniškim dijalektom, ispričana je tako da objedinjuje bajkovitost ljubavne priče i erotsku suptilnost, čaršijsko ogovaranje i etnografsku faktografiju, novinske paskvile i simboliku detalja, dobronamerni humor i britkost satire – i, što je posebno značajno, pripovedačku samoironiju i autoparodiju.

U Zonu Zamfirovu je tako usaden i njen sopstveni antiroman: ironični pripovedač razgraduje idiličnost priče o mladima što se vole, uzdrmava značaj rodnih uloga, igra se kompleksima u kojima se naš čovek i danas prepoznaje – i gradi, književnim sredstvima modernog doba, ljubavnu priču za sva vremena.