'Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofoklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vremdnost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude, do racionalno iskustvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti.' - Anđelka Cvijić