Na pitanje: ko je monah? klasični odgovor najboljih medu monasima glasi: monah je onaj ko je od svih odvojen, a sa svima sjedinjen. Ovo znači: odvojen je fizički, zbog čega se i zove monah, što ce reci usamljenik, ali je sa svima sjedinjen duhovno, kroz ljubav i molitvu. On maksimalno, ponekad i natčovečanskim podvigom, smirava sebe, teži da proživi svoj vek na zemlji neprimecen i nepoznat, da bude nevidljiv za ljude. To i biva darovano najsmirenijima i najčistijima medu njima, te neki od njih – njih sedmorica ili, po drugoj verziji, dvanestorica – i postaju nevidljivi za ljude, osim kada to Bog hoce, iako se na njihovoj molitvi drži čitavi svet.

Naravno, za ljude trodimenzionalne logike, usto lišene dara vere, to je jedan od mnogih naivnih pobožnih legendi i ništa više. Ali za našeg najboljeg znalca monaške i asketske literature medu pesnicima (i piscima uopšte), Selimira Radulovica, to je osnovna životna istina i suština svih stvari. On je u pravu, a ne oni. On je, koliko je meni znano, dosad jedini srpski pesnik koji, uz duhovnike i bogoslove, mistagoški vidi, kroz koprenu vidljivog, ono što je nevidljivo, a stvarnije je od vidljivog. Za njega svetogorski starci i pustinjaci – medu njima i pustinjaci koji žive u pustinji modernog velegrada – nisu ekscentrični zgubidani i brodolomci života nego svetionici i putovode na putu života dostojnog čoveka kao bogolikog i bogočežnjivog bica. Do krajnje granice su smirili sebe, ali Gospod ih je uzvisio do Svoje visine. Nadahnutim stihovima, na način njih dostojan i sebi svojstven, uzvisio ih je i ovaj neobični srpski pesnik. Hvala mu!

– Episkop bački dr Irinej