Pisati o Jelini Tinskoj, i izneti vrednosni sud o nekom njenom spisateljskom delu, javnom istupu ili publicističkom angažmanu jednovremeno je i lako, i teško: lako jer je reč o osobi koja je, nastavljajući neprekinutu, trajnu prisutnost svojih uglednih roditelja u srpskoj kulturnoj tradiciji, oslanjajući se na izredne stvaralačke tragove svojih kćeri Ljubice i Zelde, postala zaštitni znak Beograda i prepoznatljivo lice njegovog urbanog duha u zamiranju; te­ško s obzirom na činjenicu da svojom fizičkom lepotom neretko remeti mogućnost široke publike da umotri i njeno duhovno zračenje i odredi stvarne domete njenog oštrorekog polemičkog javnog delovanja. Posledica je to gotovo kanonizovane palanačke predrasudnosti da u ovoj konzervati­vnoj sredini jedna lepotica svestranih darova ne može biti u isti mah i misleće biće čije pravdoljubive, premda uvek temperamentno intonirane stavove valja oslušnuti s velikim duhovnim marom. Bez ikakve svesne namere, Jelena Tinska je sebe poodavno konstituisala kao javnu ličnost koja nosi „intrigu“ (u najlepšem značenju tog izraza!) kao što „rudari nose u sebi olovni prah“, ona izaziva pažnju čak i kada se izjašnjava o onim pitanjima koja se naoko čine marginalnim i nebitnim za javni interes, tako da u tom smislu usredsređenost mnjenja na nju i njene stavove koji proističu iz njenog svetonazora jeste njena - sudbina.

U svetlosti ovih nekolikih uvodnih napomena valja čitati i obnovljeno izdanje njenog romana „Vilhelmina (da li je moguće da prošlo vreme ne postoji?)“. Već i sâm naslov ovog spisa može izazvati nedoumice budući da retko koji romansijer posegne za jednim čistim filozofskim pitanjem preuzetim od jednog tako znamenitog pisca kao što je jedan Singer! Da li je u kontekstualnom smislu odista bilo nužno tako neisposredovano istaći jedno pitanje na izrazito privilegovanom mestu u romanu, pitanje koje sa korica od­zvanja jednom melanholičnom melodijom tako bliskoj osećanju straha od smrti i dramatičnom nemirenju sa svekolikom prolaznošću!?

Svrha ovih ovlašnih, pogovornih reči nije da čitaocu nameću „pravo“ tumačenje ovog rastresitog proznog spisa, ali jeste da ga upozore da je reč o jednom postmoderno uobličenom romanu u kome se narativno ukrštaju različita vremêna i u kome Jelena Tinska primenjuje mnogostruke pripovedačke strategije. One se u prvom redu odnose na ironično poigravanje sa statusom nje kao pisca, tzv. idealnog pripovedača koji je u teoriji književnosti poznat kao „sveznajući pripovedač“, i, s druge strane individualizacije, karakterizacije i motivacije likova, na koje se dramatizacija radnje zasniva. Na nekim mestima „Vilhelmina“ neodoljivo podseća na manevre kojima Kundera pribegava u svom glasovitom romanu „Nepodnošljiva lakoća postojanja“. Naime, na jednom mestu u tom spisu čitalac nailazi na sledeći zapis: „Konačno, tu je i četvrta kategorija, najdragocenija, onih koji žive pod imaginarnim pogledom neprisutnih ljudi. To su sanjari. Na primer Franc. Putovao je do kambodžanske granice samo radi Sabine. Autobus je poskakivao po tajlandskoj cesti, a on je osjećao kako ona upire u njega svoj dug pogled.

U istu kategoriju spadao je i Tomašev sin. Nazvaću ga Šimon. Radovaće se što ima biblijsko ime kao otac.“ Kundera je u navedenom fragmentu povukao oštru demarkacionu liniju između sebe, s jedne strane, i dramatizovanog pripovedača koji samoparodijski napominje da će se „Šimon radovati što ima biblijsko ime kao otac“. Drugi primer je još ilustrativniji: „Urednik se obratio Terezi kao da moli za oprošteno. - Tačno suprotno od onoga što ste vi slikali.

- Ni govora - rekla je Tereza. - To je ista stvar.

Niko nije shvatio tu rečenicu pa ni meni nije bilo sasvim lako objasniti šta je Tereza u stvari htjela reći kad je uporedila nudističku plažu s ruskom invazijom.“

Kundera hotimično napušta poziciju sveznajućeg pripovedača s obzirom na njegov ironični otklon kada „priznaje“ „da ni meni nije bilo sasvim lako objasniti šta je u stvari Tereza htjela reći...“, čime otvara put čitaocu da sâm „dopiše“ i protumači Terezino ponašanje: jer, to ni piscu nije jasno kako da razume.

• Godina izdanja : 2024.
• Format : 14x20 cm
• Povez : Mek
• Pismo : Ćirilica
• Izdavac : Narodno delo
• Autor : Jelena Tinska
• Zanr : Autobiografije i biografije, Domaći pisci
• Broj strana : 237